Femix.FM


Femix Tube

reportaža sa festivala ženskog stvaralaštva Femix Fest 4.0 u Kulturnom centru BIGZ 13. i 14. decembra 2013.

najavni klip za Femix Fest 2013

razgovor sa finalistkinjama FameLab takmičenja za 2013. godinu

Još klipova »

Diktafon

MLADE MUZIČARKE REGIONA NA BRITANSKIM PLEJLISTAMA
MLADE MUZIČARKE REGIONA NA BRITANSKIM PLEJLISTAMA

U poslednje vreme aktivistkinje inicijative za afirmaciju ženskog stvaralaštva FEMIX su se aktivnije bavile međunarodnom promocijom domaćih mladih muzičarki, gledajući na to kao na dodatni vetar u leđa perspektivnim i talentovanim devojkama sa prostora bivše Jugoslavije koje se autorski bave muzikom.

ceo intervju »

Arhiva intervjua »

DODAJ SVOJU NOTU31/8/2013

DODAJ SVOJU NOTU

Povodom Svetskog dana kulturne raznolikosti za dijalog i razvoj, 21. maja u Jazz klubu Čekaonica na poslednjem spratu BIGZ-a projekat Femix okupio je muzičarke koje komponuju, pevaju, sviraju gitaru, bas, bubnjeve, trubu ili drugo u različitim domaćim bendovima, kako bi se pokrenula diskusija o (ne)ravnomernoj zastupljenosti devojaka i momaka u muzici, stereotipima sa kojima se susreću devojke koje počinju da se bave muzikom i načinima da se ova situacija promeni.
Razgovoru su prisustvovale Jovana Đurović, vokal somborskog benda "Line Out", Snežana Popović (vokal) i Selena Simić (bubnjarka) iz benda "Vibrator u rikverc", kompozitorka i perkusionistkinja Ksenija Komljenović, trubačica Mina Milojević iz benda "Nek svira ko oće", Sara Tomić (bas gitara) i Aleksandra Andonovska (gitara) iz benda "Late For Coffee". Sastanak su moderirale Marina Milošević, trubačica i saradnica Femixa, i Tatjana Nikolić, koordinatorka Femixa.


Koliko žena ima na našoj sceni, koliko devojaka znate da sviraju u bendovima ili da se generalno bave muzikom, i kakva je tu uopšte situacija?
SELENA: Nažalost, žena na sceni definitivno nema koliko i muškaraca, svi ti stereotipi o muzičarkama su vrlo prisutni i to predstavlja blokadu u samom startu.
SNEŽANA: Kada je nastao "Vibrator u rikverc", pre 6-7 godina, mislim da smo mi tada bili jedini ženski bend u Beogradu i malo šire. Devojke krenu, ali onda dobiju na Youtube-u komentare poput "ajde ti beži u kuhinju" i slično, i onda se slome i odustanu. JOVANA: U Somboru ima jalo malo devojaka koje se bave autorskom muzikom. Više ima devojaka koje interpretiraju tuđe pesme i prave obrade, a mnogo manje onih koji se osmele da same pišu muziku. Verujem da je tako i u Beogradu.
KSENIJA: Više žena nego muškaraca upisuje i završava fakultet. Ipak, kada se pogledaju pozicije koje posle zauzimaju, žene su ili gurnute tamo ili naučene da budu zadovoljne nižim pozicijama, dok se muškarci guraju da budu napred, vođe, i na to ih podstičemo. Nas pak često, ukoliko nešto želimo, karakterišu kao agresivne, muškobanjaste, i raznim ružnim izrazima.
SELENA: Pre par meseci organizovala sam nekoliko ženskih svirki u Kuglašu i prosto nije dovoljno razvijena ta atmosfera podrške, a devojke se stvarno brzo povuku posle kritika koje dobiju. Pa i ja kada sam počinjala da sviram, nije ljudima bilo jasno šta ja tu tražim, govorili mi da sam muškarača i da je bolje da nađem dečka i manem se toga.
SNEŽANA: Nije problem što muških bendova ima, nego što ženskih nema.

Kako ste vi počele da svirate, odnosno da se aktivno bavite muzikom? Kakva su vam bila prva iskustva i da li ste imali podršku u svojoj sredini?
MARINA: Kad sam krenula u muzičku školu, predloženo mi je odmah na početku da sviram ili klavir ili violinu. Slažem se da u izvesnom smislu devojke jesu egzotične i zanimljive kada sviraju neki "neuobičajeni" instrument, ali te to istovremeno i stavlja u neravnopravan položaj, jer ne možeš da budeš samo muzičarka, već si ti i tu prvenstveno žena, pa tek onda muzičarka.
SELENA: I onda opet moraš da se dokazuješ...
KSENIJA: To je ono kada kažu "ima dobar groove, a žensko!" - kao da su to u startu suprotnosti! To smo čule milion puta.
SELENA: Više puta su mi govorili da sviram kao muško.
MARINA: Kao da je to standard koji treba dostići...
SELENA: Ja sam počela da sviram bubanj sa 14 godina. Čini mi se da sam prva bubnjarka iz Smedereva. Ni u porodici nisam baš na početku imala podršku, ali posle nekog vremena kada su shvatili da sam ozbiljna, poslali su me u srednju muzičku školu u Beograd, na moju odgovornost. Na kraju su mi i ljudi koji su u početku gledali sa podozrenjem priznali da sam uspela u onome što sam želela, što je zapravo značilo da sam ih ubedila da ne sviram "kao žensko" i da me sada poštuju kao muzičara.
ALEKSANDRA: Kada sam počela da sviram po bendovima očekivali su da ću da samo "drljam akorde" i da "nisam ni za šta". Savetovali mi da sviram prateće i da će to biti u redu. Onda sam počela da vežbam solaže i onda sam čula da "sviram kao muško", što je značilo da tad vredim. Svirala sam prethodno u dva ženska benda i ovo je prvi put da u bendu ima i dva muškarca. Oba ženska benda su se nažalost raspala zbog međuljudskih odnosa, nismo se tako dobro slagale.
MINA: Ja vas samo slušam i sve se slažem. Ja sam prvo htela da sviram trombon, ali onda sam nekako čula za Marinu, i truba mi se svidela.
MARINA: Kad sam otišla da upišem trubu, rekli su mi da to nije baš najbolje pošto sam žensko, a i mala sam, pa verovatno nemam kapacitet - dok nisam naišla na profesora koji se samo nasmejao. A ni ja nikada pre toga nisam videla ženu da svira trubu.
JOVANA: Ja nisam školovana muzičarka, a kad sam počela da izvodim muziku u bendu, bila sam apsolutna senzacija u Somboru kao malom mestu i uglavnom nisam nailazila na prepreke već su me ljudi pretežno ohrabrivali. Bilo je ipak i onih momenata objektivizacije mladog ženskog bića koje može da se preoblikuje i iskoristi, pa su dolazili tu neki stariji muški muzičari da kao daju savete. Prvi put kad sam nastupala na Egzitu, imala sam 17 godina, to je bilo sa bendom pre Line Out-a, prišao mi je izvesni menadžer City Recordsa i, misleći da sam neko ko može da se obradi, nudio mi svoju vizit kartu. Ja sam, naravno, najljubaznije odbila saradnju.

Kakva publika dolazi na koncerte ženskih bendova, i sluša muziku sa ženskim autorstvom? Ima li tu bilo kakve razlike?
SELENA: Nažalost, često ljudi dođu da gledaju, a ne da slušaju.
JOVANA: Ja nemam takav utisak.
SARA: Nije uvek, baš ima raznih.
SNEŽANA: Mislim da dolaze i da se uvere da žene zapravo umeju da sviraju.

Na nedavno održanoj večeri "Dame sviraju bluz" u Domu omladine nastala je užarena debata oko toga da li treba staviti sve devojke da sviraju jedno veče ili je i dalje potrebno praviti i namenske, odvojene događaje, jer se učešće muzičarki spontano ne bi dogodilo u tolikoj meri. Šta je Vaš stav?
JOVANA: Čini mi se da postoji razlika između organizovanog festivala ili kompilacije koji se namerno bave afirmacijom ženskog stvaralaštva, i ovakvih večeri koje se održavaju u Domu omladine, gde je samo jedno namenjeno ženama, i onda se prodaju ulaznice kao za cirkus. Tako da se uopšte ne slažem sa time da u okviru redovnih koncerata samo jedno veče bude namenjeno devojkama.
SELENA: Ja baš imam suprotno mišljenje. Mislim da je potrebno da se ljudima na tako bukvalan način skrene pažnja da i mi postojimo, da upoznaju te bendove, da bi se naravno jednom dostigle i te mešovite večeri, i da to više ne bude tako neuobičajeno.
TATJANA: Čini mi se da tu treba najviše razmišljati o publici. Nama koje smo već osvešćene po ovom pitanju sasvim je normalno i zanimljivo da izađemo da čujemo samo ženske bendove, ali oni koji nisu, neće doći na posebnu žensku svirku i onda te bendove neće ni čuti. Na mešovitu će doći, i usput čuti i ženske bendove zbog kojih možda prvobitno ne bi došli. To je jedna struja. Femix se, pak, odlučio za drugu varijantu, i uporno tri godine bira afirmativnu akciju i "reaktivnu diskriminaciju", promovišući žensku autorsku muziku.
KSENIJA: Bitno je još imati svest da jedna žena muzičarka često predstavlja sve žene muzičarke i mora da se nosi sa tim. Ključno je da se muzičarke međusobno podržavaju. Treba podržavati ženski bend kad god svira, jer to devojčice i dečaci čuju i vide i na osnovu toga će se ponašati i ophoditi ubuduće, pogotovo one devojčice koje možda imaju u glavi da žele da sviraju ali se ne osećaju dovoljno dobro ili podržano.

Ali ako devojka na bini predstavlja sve žene, zar nije to malo preveliki teret? Zašto je na ženi da kroz svoje sviranje predstavlja ceo rod? Na muškarcima sigurno nije jednak teret...
KSENIJA: Ako je neko sklon da prema onom što jednom čuje i vidi lupi etiketu zauvek, onda je to obeležje njegove ličnosti.
SNEŽANA: Ne mogu ja da razmišljam o svakoj osobi kako mene vidi na bini. Da li Skunk Anansie i Sandra Nasić u svojim ludilima i sa svojom "muškom" energijom, tako drugačije i posebne, razmišljaju o tome da li predstavljaju ženu, ili svoj bend, ili sebe? Ne, one predstavljaju samo sebe i svoju muziku. Ne znam uopšte zašto tako postavljate stvari i razmišljate?
SELENA: Ja bih se složila sa Ksenijom, zbog stereotipa koje smo malopre pomenule. Kada vide žensko da izlazi na scenu, odmah je reakcija "jao, pa gde ćeš ti?" - to automatski predstavlja teret. Ja sam imala potrebu da na bini svima promenim mišljenje, baš iz tih negativnih stavova sam skupljala snagu. Tako da mislim da ipak u velikoj meri nosimo taj teret patrijarhalnog društva.


realizacija: Tatjana Nikolić, Marina Milošević, 2013.
foto: Lenka Jovanović
saradnik: Aleksandar Gubaš



social


facebookpostanite jedan od >2.5k prijatelja Femix profila
twitter youtube kanal

Femix

Femix je projekat podrške ženskom stvaralaštvu, pokrenut 2010. godine uz inicijalnu podršku Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije.


Newsletter


Femix imenik